Draga Sapfo, Vejn Miler

U beskrajnoj povesti među nama se
Toliko toga desilo – kosti

Mrtvih i dalje se pretvaraju
u čekiće. A sada sebe

podižem, u svaki dan,
u svoje telo, da ide na posao,

a onda, noću, moja osvetljena soba
klizne pravo u čašu.

Fabrike izbacuju svoj dim
Uvis kroz sneg, grad

Podiže naša svetla malo bliže
Nebu. Dugo posle tvoje smrti,

Džim Dajn je sabio svoj svet
U veliko debelo srce – kao bombu

U ćošku muzeja.
Toliko je toga u pokretu tamo

Ispod stranice prašine
Koja se druži sa televizijskim ekranom!

Negde ljudi kopaju
Bunar, drugde su

Osvetljeni hici iz pištolja
I svitaca – Mogu te uveriti

Da nam se životi i dalje lome
Na beleške, mogu ti dokazati

Da je bela ograda bez svetla
Jedro bez vetra.

Hoću da veruješ: nismo
Te zaboravili – hodamo

Na našim slogovima (senke
od stopala), prizemljujemo se

u istinskoj lepoti na
sopstveni račun. Kao boje,

zvezde uporno dolaze
u svoju prisutnost –

pre tebe same. A mi, još uvek,
nemamo šta da ti damo.

Naš svet prolazi kroz tebe
poput peska kroz kosti

tvojih prstiju – peska
na kome si sanjarila kao devojčica,

koji danas rastapamo
da ispuni naše prozore.

Prevela Svetlana Tomić

Izvornik: Academia.edu